Informacije iz prve ruke


Sedela sam u svojoj sobi i mirno gledala TV između dve sirene za vazdušnu opasnost. Valjevo je već pet puta bilo meta agresorskog napada. Tačnije, gađana je najveća fabrika u gradu “Krušik” sa preko 30 projektila i razorena do temelja. Tako kažu ljudi iz medija. Ja sa svog balkona vidim samo upravnu zgradu – uspravnu. Smatram i nadam se da je time njihova akcija u mom gradu završena. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se meni čine.

Opširnije: Informacije iz prve ruke

Raspremanje

Odlučila sam nedavno da raspremim kuću. Dosadilo mi da pomeram milion stvarčica dok brišem prašinu, da ne pominjem što više nemam gde da spakujem svoje stvari. Iako imam tri ormana, jedan i po regal i jednu komodu. Bacam sve što mi ne treba.

Krenula sam od kupatila: počela sam da bacam prazne bočice od parfema, kutijice od krema, koficu za pesak koju sam dobila za 14. rođendan, gumenog Paju patka sa kojim se više ne kupam, mamine stare metalne viklere, figaro (verovatno pokvareni), tatin pribor za brijanje, nekakvu farbu za metal, skamenjene imaline i paste za obuću, pocepane svilene čarape kojima je mama postizala visoki sjaj na namazanim cipelama, stare naočare iz 70-ih i 80-ih, uglavnom bez jedne drške ili stakla, kutije od obuće... I osećala sam se sve bolje.

 

Opširnije: Raspremanje

CYBER BAJA

Za sreću je potrebno osmoro

Moja baba zabranila je tati da pominje moje godine. Misli žena da sam prespavala poslednji voz koji je prevozio muškarce za ženidbu. Zato se umesto cifre mojih godina samo diskretno nakašlje. Uveravala sam je da nije problem u meni.

- Šta ću, baba, kad mi se ne udaje!

- Udala bi se ti, al ti nijedan nije dobar! Svima manišeš! Šta je falilo Mirinom unuku...- kreće Oda radosti nekom tipu iz pluskvamperfekta.

Opasna je baba, zna sve. Šta da radim što sam takva?! I dalje mrzim filmove koje prave za žene bez mozga, u kojima muškarac bezrezervno voli, to hrabro pokazuje i sve vreme je princ! I ja bih se udala za neki lik iz filma. Takav muškarac u stvarnosti je metafizička nemogućnost! Na osnovu iskustva.

Opširnije: CYBER BAJA

Sedam sekundi slave

 

Ne kaže narod džaba, ako nije bilo na TV-u nije se ni desilo. Tako se ni ja do pre neki dan nisam desila. Do sada su se desile moje noge, ruke, profil, frizura, pa i hemijska u ruci koja grozničavo beleži kontemplacije lokalnih političara, ali ja - celokupna, telo i misao nikad!

Opširnije: Sedam sekundi slave

Naselje Nacionalnog pomirenja


Da li ste se ikada osećali kao stanovnik nepostojeće ulice ili naselja davno prevaziđenog, pa i nepopularnog imena? Da li vam se kolege i prijatelji širom sveta i republike smejulje kad im saopštite svoju adresu ili zbunjeno pitaju „naselje čega”? A vi, potpuno svesni istorijskog trenutka i nesprovedenih reformi u oblasti naziva ulica, procedite „Zbratimljenih gradova”! I ne bude im dosta što su najzad ispravno čuli i pribeležili, već nastavljaju zadirkivanje, zapitkivanje „a s kime ste se to vi pobratimili?” što zapravo znači „o kakvom bratimljenju govorite vi, što ste se sa svima razrodili”?! Najzad, pristajete da budete deo apsurda i pobrajate ono što vam se godinama, sa velike trostrane plave table uz duple trake, urezivalo u glavu kao ideja jugoslovenstva: Jajce, Jesenice, Metković, Nikšić, Prilep, Zadar, Kardeljevo, Valjevo, a čijem raspadu ni na koji način niste kumovali.

Opširnije: Naselje Nacionalnog pomirenja

Nenormalna sam, tim se dičim



Jednom, krajem 90-ih, uglednom psihijatru iz Valjeva kolega iz inostranstva, parafraziraću, rekao je: „blago vama, vi nećete umreti od gladi, jer živite u rasadniku ludaka”. Mi, novinari odmah smo iz toga izvukli paralelu da ni sami nećemo ostati gladni, jer radimo u epicentru! Ne zbog toga što nam naciju trese skoro kolektivni post-traumatski sindrom, kojeg, by the way, ne znam zašto zovu „post” jer nas traumiraju permanentno već skoro 20 godina, nego zato što imamo posla sa likovima koji nas prave ludacima! Zaista, mi novinari, imamo toliko posla da uopšte ne treba da binemo šta ćemo raditi kad odemo u redakciju.

Opširnije: Nenormalna sam, tim se dičim

Oglas

Oglas
Nedavno sam u jednom ozbiljnom beogradskom nedeljniku pročitala interesantan mali oglas, koji nije bio mali, bio je na tri šlajfne minimum, ali je u naslovu pisalo “Mali oglas”. Da nisam videla potpis i sliku, koju je autor uredno objavio uz tekst “oglasa”, pomislila bih da mi se ličnost u jednom trenu pocepala na dva dela i da je ona polovina, manje strpljiva i tolerantna, a više razočarana i sluđena, poslala taj napis u ugledne novine. Međutim, to nije bila moja slika zbog čega otpada sumnja da bolujem od “podvojene ličnosti”, ali su bile moje želje!  Zbog toga sam odlučila da zamolim autora “oglasa” da i moje podatke dostavi uvaženoj redakciji i da, ako je moguće, ispod oglasa, za koji mu priznajem sva autorska prava, pridoda i moje mnogo manje uvaženo ime i sliku, ako će pomoći. Prihvatam i da snosim troškove oglašavanja u boji i preko cele strane. Evo o čemu pričam.

Opširnije: Oglas