Izgubljena u prevodu


Radno pre podne mi počinje uz citate Alana Forda ne zato što nisam razumela jutarnje vesti na tv-u, osim vremenske prognoze jer sam „bacila pogled“ na grafikon iza voditeljke, već zato što mi treba zalet. Nikad nisam umela da skočim iz mesta, kao da su mi lanci oko članaka, dok bih iz zaleta, čini mi se, svet preskočila. A zašto mi treba zalet kako za buđenje, tako i za učenje?

Čovek i Iskra ustaju iz kreveta kako sat zazvoni, oči su im otvorene kao da su već satima budni ali čekaju još alarm da im kaže da je vreme za akciju. Petra i ja prvo ignorišemo alarm, pa ga pomeramo na pet, pa na još pet, pa na još 15 minuta... Onda skačemo kao ožarene da bi nastavile da kunjamo u dnevnoj sobi, pa u kupatilu, pa za šankom (bar nešto lepo ujutro) tj. za pokušajem doručka... Šta dalje bude sa Petrom kad ode u školu ne znam, ali ja se obično vratim da dospavam, odnosno da se razbudim, posle čega moram da popijem kafu da dođem sebi. I tako svako jutro, još od studentskih dana kada smo moja cimerka Mad i ja (Bad) posle iritantnog piskutavog alarma sa onih malih satova sa buvljaka, od kojih (satova) imam jednake traume kao i od sirene za vazdušnu opasnost, na smenu ustajale da pristavimo kafu i čaj, pa se brže vraćale u krevet da se naspavamo dok sve to ne provri na šporetu jedva malo mlađem od naše dobre osamdesetogodišnje stanodavke. Onda bi kunjale još partiju dok se čaj ne ohladi, dok bih ja sa otškrinutim jednim okom (kako se ne bih previše razbudila) srkala vrelu kafu što sam kao običaj nasledila od mog divnog tate koji bi, da je bilo izvodljivo, pio kafu još dok se sipa u šolju.

Kasnije, kad sam živela sama, u jutarnje druženje s krevetom i kafom pridodala sam i doručak, otkada datira mudrolija mog Druga: „ko ne jede u krevetu, ne zna kako mrve bodu“.

 

E tako, odlučim da sve to presečem, nema dospavljivanja ni razbuđivanja, već vojničko buđenje i pravac radni sto, da se radi a glava da se pridržava ušima između ramena. Tako i uradim. Ustanem odmah i brzo sednem za komp. Naravno, stigla mi je pošta. Mejlovi me lukavo (zna me yahoo ko zlu paru!!!) preusmerava na tviter. Odavno ne tvitujem, ali vesti iz Srbije ima koliko voliš i to kao da su sa Njuz.neta, ama nisu, pa moram da isčitam.

Neko prenosi komentar čitaoca zvanog bot na kritički tekst o Vućiču objavljen u nemačkom Špiglu: „Vučić birne o Srbiji gospodine Špigl!“

Smejem se na sav glas, retvitujem ovo, a onda vidim komentar drugog tviterasa koji se duhovito nadovezuje: „I pozdravite gospođu Špigl!“. Smejem se toliko da mi kreću suze, samoj sebi izgledam kao nasmejani stiker iz vajbera što se zacenio širom otvorenih usta dok mu suze kaplju na sve strane. Toliko me preplavljuje smeh i razdraganost, odmah bih se upustila u tvitovanje, ali ne dam sebi da se uvučem u ono što me je trovalo 20 godina, a i ne živim u Srbiji, zato samo čitam dalje. Nailazim na citate iz Alana Forda, opet se lekovito smejem na sav glas, ali već oko 10 sati podsećam se na moju i Blekijevu NVO „Dosta bre!“ te da se dam u pamet i fokusiram na radne zadatke. U redu ako prvo moram da se obučem.

Čuveno žensko prokletstvo „nemam šta da obučem“ zamenila je gora kletva „šta će mi sva ova garderoba, kad nemam gde da je obučem!“ „Što je ne bih nosila u kući?“, veselost me dobro drži, oblačim teget lanenu košulju i mini čupavu dizajnersku suknju koju sam kupila nedavno na nekom extra ludom popustu. Šminkam se komplet, samo što trepavice nisam metnula, kao što ništa veštačko neću ni metati pri ovoj pameti. Čovek iznenađen da negde idem? Da, do dnevne sobe, da učim.

„Ne razumem se u modu, ali umem da se lepo obučem“, prolazi mi kroz glavu.

„Možda bi trebalo da pišem modne blogove, tako mi ne bi krali tekstove... Ali ja to ne bih umela, šta da napišem, danas obucite plavu suknju i narandžaste čarape, ajd sad zdravo. Možda da kačim slike? Čije!? Ja nemam frizuru od septembra! Neću krasti tuđe slike!? Možda treba da promenim boju kose, sve češće razmišljam o toj plavoj... odlična mi je bila ta plava...“

Oko 11 sati sedam da učim. Da li da nastavim kurs ili da se preslišam reči? Mislim da je bolje da se preslišam, jer mi se čini da ništa ne razumem. To je baš frustirirajuće. Već sam se sneveselila na 16%! Eto kako misli utiču na raspoloženje, raspoloženje na ponašanje, a ponašanje na karakter! Izučavam to mesecima, msm odnos misli i emocija, ne norveški, ali čim pustim umu da caruje, on odvede gde je naumio. Kao pogrešan autobus. Što bi rekla moja Baba „izgibe učeći, zaboleće te mozak!“, a primenu još nisam otkrila! Kad treba da progovorim, ne da ne mogu da se setim reči na engleskom, već ni na srpskom! Norveški je kao neko buduće, nepoznato i neistraženo vreme za koje još nisam ni saznala. To me opet neodoljivo vraća u doba studiranja dok sam spremala ispit iz filozofije: počela sam da izučavam Sartra i pročitala da je dosta učio od Martina Hajdegera.

„Ko je sad pa Hajdeger!“, pitala sam se već luda od silnih filozofa i njihovih sumanutih ideja listajući knjigu unazad, da bih pomenutog i čuvenog egzistencijalistu našla tek kada sam otvorila sadržaj i shvatila da sam koliko juče o njemu znala sve! A samo „kolko danas“ ni prezimena mu se nisam sećala! Tako je i sa englesko-srpsko-norveškim govornim veštinama. Kad izgovorim reč ne znam da li je engleska ili norveška, a kad nekog slušam, nisam sigurna da li ga ja to razumem ili čovek govori srpski!

Zato, kažem sebi, od danas samo afirmativno, odnosno motivaciono... Što bi rekli Norvežani - bare hyggelig. Evo, nije da baš ništa ne znam! U to ime ću sad da popamtim sve što sam preskočila, samo da skuvam kafu. Navika je moćna stvar! Sreća što ovde nema „Oblaka u bermudama“, pa da šaljem grafite u program kao kad sam studirala. Osim što sam osvajala silne nagrade, karte za koncerte, knjige i bedževe za duhovite grafite i poruke lične prirode, benefit mojih studija bila je i tip-top sređena soba, a knjige i kasete prebrisane da mirišu! Umesto „samo veselo“, što sad mantram, tada sam govorila - idem da učim valjda će neko doći. Tako je i bivalo, uvek puna kuća, nije mi jasno ni kako sam završila fakultet, kad li sam učila... U drugoj godini, u junu sam dala uslov! Plus smo svako veče morali u grad!

A ovde... ovde nema ko ni da mi pokuca na vrata... Ali zato mogu ja da kucam - tekst. Međutim, kako da kucam tekst kad sam se sneveselila na 16 posto. Zato što nisam kontrolisala svoje misli.

Dakle, idemo ispočetka - samo pozitivno, jer „Vučić brine o Srbiji, gospodine Špigl“! Zato sam ja otišla u Norvešku da učim da govorim u ovim godinama.

JooComments powered by Bullraider.com