Izgubljena u prevodu


Radno pre podne mi počinje uz citate Alana Forda ne zato što nisam razumela jutarnje vesti na tv-u, osim vremenske prognoze jer sam „bacila pogled“ na grafikon iza voditeljke, već zato što mi treba zalet. Nikad nisam umela da skočim iz mesta, kao da su mi lanci oko članaka, dok bih iz zaleta, čini mi se, svet preskočila. A zašto mi treba zalet kako za buđenje, tako i za učenje?

Čovek i Iskra ustaju iz kreveta kako sat zazvoni, oči su im otvorene kao da su već satima budni ali čekaju još alarm da im kaže da je vreme za akciju. Petra i ja prvo ignorišemo alarm, pa ga pomeramo na pet, pa na još pet, pa na još 15 minuta... Onda skačemo kao ožarene da bi nastavile da kunjamo u dnevnoj sobi, pa u kupatilu, pa za šankom (bar nešto lepo ujutro) tj. za pokušajem doručka... Šta dalje bude sa Petrom kad ode u školu ne znam, ali ja se obično vratim da dospavam, odnosno da se razbudim, posle čega moram da popijem kafu da dođem sebi. I tako svako jutro, još od studentskih dana kada smo moja cimerka Mad i ja (Bad) posle iritantnog piskutavog alarma sa onih malih satova sa buvljaka, od kojih (satova) imam jednake traume kao i od sirene za vazdušnu opasnost, na smenu ustajale da pristavimo kafu i čaj, pa se brže vraćale u krevet da se naspavamo dok sve to ne provri na šporetu jedva malo mlađem od naše dobre osamdesetogodišnje stanodavke. Onda bi kunjale još partiju dok se čaj ne ohladi, dok bih ja sa otškrinutim jednim okom (kako se ne bih previše razbudila) srkala vrelu kafu što sam kao običaj nasledila od mog divnog tate koji bi, da je bilo izvodljivo, pio kafu još dok se sipa u šolju.

Kasnije, kad sam živela sama, u jutarnje druženje s krevetom i kafom pridodala sam i doručak, otkada datira mudrolija mog Druga: „ko ne jede u krevetu, ne zna kako mrve bodu“.

Opširnije: Izgubljena u prevodu

Majstori, majstori

Izvinite, da li je ovo vas prozor?

Izvinite, da li je ovo vas prozor?

 

Norvešku je nedavno zahvatio vreli talas koji je bio treća udarna vest na norveškim vestima. Prva obično bude neki Trampov gaf, druga je nešto što se desilo u svetu i, u skladu sa ovdašnjom dinamikom života, treća je naša – norveška! Meteogram iznad norveške obale bio je tamno narandžast izuzimajući mali deo u polarnom krugu, dok ni unutrašnji, planinski deo zemlje nije mnogo zaostajao u intezitetu rumeno žute. April sa 25 stepeni gori je od visokog krvnog pritiska i povišenih triglicerida zajedno za već trošno norveško srce koje samo što se suočilo sa najtoplijom zimom u istoriji merenja. Istraživači upozoravaju da su klimatske promene na Svalbardu brže nego bilo gde na planeti, a veterinari gostuju u jutarnjem programu da bi posavetovali kako zaštititi pse od velikih vrućina. Pas  gost, kao da je glumac!, leži izvrnut sa sve četiri uvis u studiju, dok mu jezik visi niz sofu!

Opširnije: Majstori, majstori

Norveška - moja duhovna praksa


Naša prva, time i najvažnija, godišnjica (kojoj sad ima već skoro pola godine!) u Norveškoj bila je upravo onakva kakva se poželeti može da bi se zauvek pamtila! Dočekali smo je budni uz Petrino deveto povraćanje tako da se nismo previše stresirali što prethodnih dana ne kupismo vino koje se u Norveškoj prodaje po strogo kontrolisanom radnom vremenu kojem jedino konkuriše radno vreme lekara. S tim što prodavnice alkohola rade i subotom do tri, dok lekari svoju smenu završavaju sat kasnije, ali dan ranije! Loša vest za nas bolešljive iz Srbije koji smo navikli da popijemo po čašicu za varenje, srce ili protiv loših snova i odemo lekaru čim se ne osećamo dobro glasi: u Norveškoj ne postoje domovi zdravlja, a alkohol je skuplji od otrova škorpiona. Dobra vest je da se alkohol mo
že kupiti bez recepta.

Opširnije: Norveška - moja duhovna praksa

Sve o mojoj babi

Žene u boji - baba, Iskra i ja

 

Babi propisujemo smrt

I ova kao i prethodna priča o mojoj babi ima istinita opšta mesta: osim junakinje, tu su još borba sa smrću, srpska administracija i rešena ja da spasim babu i ispravim nepravdu. Kao i obično zanemogne moja baba nekako s ranog proleća i ponovo mene, jedinog živog naslednika dovede u ulogu ličnog spasioca. Već izvežbana u 16 godina brige i lečenja babe, a prestravljena njenim „simptomima“, samovoljno skratim proceduru i pravac u Bolnicu kod dežurnog neurologa kod kojih je već dvaput „ustajala iz mrtvih“.

-Dobro veče, izvinite što dolazimo prečicom, baka se ovde više puta lečila, u jako je lošem stanju, pritisak joj je 195 sa 140 i kaže da nije mokrila, najverovatnije još od sinoć... Življa mi je umirala u Domu zdravlja odakle su je sanitetom pod rotacijom slali u bolnicu, sad joj još ni bubrezi ne rade – pričam prestravljena mladom doktoru specijalisti babinu anamnezu kako bi joj što pre bar skinuli pritisak.

Opširnije: Sve o mojoj babi

Moje valjevsko odrastanje

Nije nindža iz Japana!

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva... Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom. Uveče je pod svetlošću fenjera čitala knjige ili u mraku samo gledala zvezde i sanjala o dalekim svetovima. Kao Hajdi otprilike je i izgledala, zdravih rumenih obraza i crne kraće kose čije šiške je „kvario“ prirodni zalizak.

Opširnije: Moje valjevsko odrastanje

Norwegian school

On Thursday (22 December), Christmas school break officially started in Norway; unofficially it started in early December, with everyone getting ready for the Christmas celebrations. If I – harsh and responsible, having been through the mill of prehistoric Serbian education, in which the teacher was God, the headmaster a whip and literature the Lord’s Prayer – were to have a say – the school has never started here! Speaking of lower grades in which my children are now.

-Iskra, what did you do at school today?

- We watched a movie and rehearsed a show. Tomorrow we’ll go to the elderly people’s home to sing…

At Petra’s class it is even worse.

- We played first and then there was storefri (break), and then we went out and then we played again. We also made pepperkake (Christmas cake with cinnamon).

Opširnije: Norwegian school

Big is in my room

Ova priča se ne preporučuje deci mlađoj od 12 godina, kao ni ženama koje nemaju šta da obuku

 

Istinita radnja se dešava dok sam ja samohrana majka dve senzibilne devojčice, a Čovek na privremenom radu u inostranstvu, dakle bez muškarca u kući. Starija ćerka Iskra otišla je da se kupa i pred sam kraj tuširanja kriknula je kao da je pred nju iskočio bengalski tigar. Pojurila sam prema kupatilu odsečenih nogu dok mi se u glavi odvijao najubrzaniji film majčinskih pretpostavki šta li je detetu moglo da se desi s obzirom da je bojler isključen, a brijači tupi. Kada sam upala u kupatilo i ispratila njen izbezumljen pogled i ispruženi kažiprst vrisnula sam koliko sam mogla. Na nas se zlurado kezila zla i ružnija prasestra pomenutog tigra - debela, ogromna, gadna i buljava leptirica. Sedela je na Iskrinom peškiru i vrebala kojoj će da skoči za vrat, dok joj se niz očnjake slivala krvava pljuvačka...

Opširnije: Big is in my room

Norveška škola

Deo igralista u skolskom dvorištu

 

U Norveškoj je prošlog četvrtka (22. decembar) zvanično počeo božićni raspust, a nezvanično još početkom decembra kada je uhvaćen zalet za doček i proslavu Božića. Da se ja stroga i odgovorna, koja sam prošla sito i rešeto srpskog praistorijskog školstva u kojoj je učiteljica bila bog, direktor batina, a literatura oče naš, pitam – škola ovde nije ni počinjala! O nižim razredima kojima pripadaju moja deca govorim.

-Iskra, šta ste danas radili u školi?

-Gledali smo film i spremali smo predstavu. Sutra idemo u starački dom da im pevamo...

Kod Petre je još grđe.

-Mi smo se prvo igrali, pa je bio sturefri (veliki odmor), pa smo bili napolju i onda se opet igrali. Pravili smo i peperkake (čuveni božićni kolači sa cimetom, prim. aut.).

Nije ni čudo što smo Petra i ja ubrzo po njenom polasku u prvi razred počele da pravimo omaške u govoru i umesto „škola“ govorimo „vrtić“. A kako i ne bi kad deca izgiboše igrajući se. Čak je i bebastom malom veseljaku koji nikad neće odrasti – Petri to bilo čudno, ali kako je vreme prolazilo dete je počelo da se navikava i da sa sobom, u školu vuče sve više i više igračaka.

 

Opširnije: Norveška škola

Zima, detinjstvo i Norveška

Najčešće postavljano pitanje od kada živim u Norveškoj je „Cale, pa koliko je hladno?“. To je bilo i jedno od dva pitanja koja sam ja postavljala mojim prijateljima sa višegodišnjim norveškim stažom „pa, kako izgleda ta polarna noć, bude li bar malo svetla?“ Ne znam da li svi pitamo u vezi sa onim što nas plaši ili što ne volimo, ali ja to sigurno činim. Najpre, koliko je hladno?

Opširnije: Zima, detinjstvo i Norveška