Sve o mojoj babi

Žene u boji - baba, Iskra i ja

 

Babi propisujemo smrt

I ova kao i prethodna priča o mojoj babi ima istinita opšta mesta: osim junakinje, tu su još borba sa smrću, srpska administracija i rešena ja da spasim babu i ispravim nepravdu. Kao i obično zanemogne moja baba nekako s ranog proleća i ponovo mene, jedinog živog naslednika dovede u ulogu ličnog spasioca. Već izvežbana u 16 godina brige i lečenja babe, a prestravljena njenim „simptomima“, samovoljno skratim proceduru i pravac u Bolnicu kod dežurnog neurologa kod kojih je već dvaput „ustajala iz mrtvih“.

-Dobro veče, izvinite što dolazimo prečicom, baka se ovde više puta lečila, u jako je lošem stanju, pritisak joj je 195 sa 140 i kaže da nije mokrila, najverovatnije još od sinoć... Življa mi je umirala u Domu zdravlja odakle su je sanitetom pod rotacijom slali u bolnicu, sad joj još ni bubrezi ne rade – pričam prestravljena mladom doktoru specijalisti babinu anamnezu kako bi joj što pre bar skinuli pritisak.

Opširnije: Sve o mojoj babi

Moje valjevsko odrastanje

Nije nindža iz Japana!

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva... Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom. Uveče je pod svetlošću fenjera čitala knjige ili u mraku samo gledala zvezde i sanjala o dalekim svetovima. Kao Hajdi otprilike je i izgledala, zdravih rumenih obraza i crne kraće kose čije šiške je „kvario“ prirodni zalizak.

Opširnije: Moje valjevsko odrastanje

Norwegian school

On Thursday (22 December), Christmas school break officially started in Norway; unofficially it started in early December, with everyone getting ready for the Christmas celebrations. If I – harsh and responsible, having been through the mill of prehistoric Serbian education, in which the teacher was God, the headmaster a whip and literature the Lord’s Prayer – were to have a say – the school has never started here! Speaking of lower grades in which my children are now.

-Iskra, what did you do at school today?

- We watched a movie and rehearsed a show. Tomorrow we’ll go to the elderly people’s home to sing…

At Petra’s class it is even worse.

- We played first and then there was storefri (break), and then we went out and then we played again. We also made pepperkake (Christmas cake with cinnamon).

Opširnije: Norwegian school

Big is in my room

Ova priča se ne preporučuje deci mlađoj od 12 godina, kao ni ženama koje nemaju šta da obuku

 

Istinita radnja se dešava dok sam ja samohrana majka dve senzibilne devojčice, a Čovek na privremenom radu u inostranstvu, dakle bez muškarca u kući. Starija ćerka Iskra otišla je da se kupa i pred sam kraj tuširanja kriknula je kao da je pred nju iskočio bengalski tigar. Pojurila sam prema kupatilu odsečenih nogu dok mi se u glavi odvijao najubrzaniji film majčinskih pretpostavki šta li je detetu moglo da se desi s obzirom da je bojler isključen, a brijači tupi. Kada sam upala u kupatilo i ispratila njen izbezumljen pogled i ispruženi kažiprst vrisnula sam koliko sam mogla. Na nas se zlurado kezila zla i ružnija prasestra pomenutog tigra - debela, ogromna, gadna i buljava leptirica. Sedela je na Iskrinom peškiru i vrebala kojoj će da skoči za vrat, dok joj se niz očnjake slivala krvava pljuvačka...

Opširnije: Big is in my room

Norveška škola

Deo igralista u skolskom dvorištu

 

U Norveškoj je prošlog četvrtka (22. decembar) zvanično počeo božićni raspust, a nezvanično još početkom decembra kada je uhvaćen zalet za doček i proslavu Božića. Da se ja stroga i odgovorna, koja sam prošla sito i rešeto srpskog praistorijskog školstva u kojoj je učiteljica bila bog, direktor batina, a literatura oče naš, pitam – škola ovde nije ni počinjala! O nižim razredima kojima pripadaju moja deca govorim.

-Iskra, šta ste danas radili u školi?

-Gledali smo film i spremali smo predstavu. Sutra idemo u starački dom da im pevamo...

Kod Petre je još grđe.

-Mi smo se prvo igrali, pa je bio sturefri (veliki odmor), pa smo bili napolju i onda se opet igrali. Pravili smo i peperkake (čuveni božićni kolači sa cimetom, prim. aut.).

Nije ni čudo što smo Petra i ja ubrzo po njenom polasku u prvi razred počele da pravimo omaške u govoru i umesto „škola“ govorimo „vrtić“. A kako i ne bi kad deca izgiboše igrajući se. Čak je i bebastom malom veseljaku koji nikad neće odrasti – Petri to bilo čudno, ali kako je vreme prolazilo dete je počelo da se navikava i da sa sobom, u školu vuče sve više i više igračaka.

 

Opširnije: Norveška škola

Zima, detinjstvo i Norveška

Najčešće postavljano pitanje od kada živim u Norveškoj je „Cale, pa koliko je hladno?“. To je bilo i jedno od dva pitanja koja sam ja postavljala mojim prijateljima sa višegodišnjim norveškim stažom „pa, kako izgleda ta polarna noć, bude li bar malo svetla?“ Ne znam da li svi pitamo u vezi sa onim što nas plaši ili što ne volimo, ali ja to sigurno činim. Najpre, koliko je hladno?

Opširnije: Zima, detinjstvo i Norveška

Uzemljenje

Svetlo na kraju tunela

 

...Devet meseci kasnije...

Pre devet meseci, tačno pred pred ponoć sletele smo u Oslo, uzbuđene, umorne i dezorijentisane. Deca su bila nervozna od puta, neizvesnosti, nespavanja, želje da vide oca posle više od pola godine, stresa zbog prvog leta, svađe koja će sedeti do prozora... Ja sam bila živa preparirana, spolja mrtva a sa mozgom kojem je pretilo da pregori - da nešto ne zaboravim, da ne pokidam žice od Iskrine gitare, da hrabrim decu, da ne pomešam sendviče, da ne mislim, da ne kažem šta mislim, da ne osećam... Stigla sam u Oslo onakva kakve druge ne podnosim da vidim - kao kuvana noga, bez refleksa i emocija!

I kuvana noga danima se ponašala kao da je potpuno normalno spakovati ceo život u nekoliko kofera, isčupati sebe i sve oko sebe iz korena i nastaviti hiljadama kilometara dalje, u potpuno drugačijim ne samo životnim već i klimatskim okolnostima, kao da se ništa nije promenilo. Baš sam bila smešna i nepripremljena. Mada, čovek koliko god da se priprema, iskustvo je jedino ono što se doživi. Naravno, onda je brana popustila donevši mi najteži period u životu za koji se nikako ne može reći da je bio lak, jer sam do 27-me ne samo prošla kolektivno srpsko ludilo već izgubila i oba roditelja. Taj cunami preskačem za sada i vraćam se na ovaj slatki deveti mesec mog boravka u Norveškoj, kad su svi moji Mađari uveliko Norvežani, koji idu na svoje radne zadatke na norveškom sa drugim Norvežanima, kupaju se u Severnom moru i izlaze napolje mokre glave.

Opširnije: Uzemljenje

Nojeva barka

 

Ili kako sam spakovala ceo život u dva kofera i jedan eksterni hard

Konačno je došao i taj dan. Čovek je svečano javio da je kupio ”tri karte za Holivud” u jednom pravcu. Bio je to specijalni dan, ne samo zbog karata od kojih smo i devojčice i ja polako dizale ruke, već i što smo tog dana slavile Iskrinu punu prvu deseticu. Kako sam se osećala kad mi je Norwegian airlines poslao na mail tri karte sa našim imenima, datumom i satnicom leta? Pa, bila sam jako nervozna jer nisam znala da li ću fizički stići do Bifteka da pokupim ćevape za Iskrino društvo koje se već od podneva okupljalo na desetom rođendanu, zato što nisam uspevala da izađem iz kujne gda sam pekla pitu, pravila salate, dekorisala predjelo i tek ponekad izbivala da deci odnesem sok ili odgovorim na neki drugi zahtev. Kada je stigla večernja tura gostiju još uvek sam bila sa keceljom, ali sam bar uspela da se umijem i presvučem majicu. Sutradan nisam mogla da ustanem iz kreveta od umora. U ponedeljak sam počela rad na projektu koji smo, prema štamparovim rečima, morali da predamo još prekjuče!

Onda je trebalo prodati rovera, videti šta ću sa cvećem i spakovati celu kuću iz koje se takođe selimo kao što se selimo iz Srbije. Usput sam morala da vodim svakodnevni život sa dvoje dece koja idu u školu i vrtić i imaju svoje aktivnosti, ali i koja se razboljevaju. I tako sve do sudnjeg dana, odnosno odlaska iz zemlje, rečima moje mudre babe: ”Samo me još vodenica nije mlela”. Dakle, sa kakvim se emocijama bori mama koja sa dvoje dece, verujemo zauvek, odlazi iz zemlje pod punom odgovornošću i neizvesnošću – samo sa nervozom jer ne zna da li će stići da spakuje sve što treba kako za valjevsko tako i za izvanzemaljsko preseljenje.

Opširnije: Nojeva barka

Zbogom moj roveru

Trst je nas

Na početku smo imali crvenog fiću. Ne znam da li je pleonazam kada se kaže fića – oldtajmer, ali naš je bio gotovo takav, stariji i od mene i od Čoveka, a još malo i od, sad pokojne, Babe, sa kontra vratima. Pravi policijski, zgodan da se vratanca u vožnji otškrinu, nanišani i pripuca za kriminalcima. Imao je originalni beli volan i belu komandnu tablu. Ne sećam se da li je na njoj bilo više od jednog dugmeta.

Dovezao ga je Čovek iz Kikinde, u miraz. Na krov je bio natovario ranac pun kojekakve literature i već opevanih foto albuma, koji su (albumi) završili na sigurnom - u podrumu. Zezali smo se na početku braka da će, ako ne bude – da se izrazim politički korektno: poštovao pravila moje kuće, frižider (on mu je prva veća investicija u braku, ne računajući tonu živaca koju je morao da ima za samoživu mene) morati na krov od fiće, pa nazad u Banat!

Opširnije: Zbogom moj roveru